Директор ЈКП „Београдске електране” Раде Баста за „Илустровану политику”: Србија све ближа изградњи нуклеарне електране

„Нуклеарне електране су стабилан и поуздан извор енергије. У земљама чланицама ЕУ ради 106 нуклеарних реактора који дају 104 гигавата електричне снаге, што је 26 одсто укупне произведене струје у ЕУ“, објашњава у екслкузивном интервијуу за Илустровану политику, директор ЈКП „Београдске електране“ Раде Баста.

Након више деценија мораторијума на изградњу нуклеарних електрана званичници у Србији почели су да заговарају окретање ка нуклеарној енергији. Један од првих који је актуелизовао тему изградње нуклеарне електране у Србији у јавности био је директор Јавног комуналног предузећа „Београдске електране“ Раде Баста. Он се у отвореном писму од 13. октобра заложио за укидање мораторијума и позвао велике америчке и европске енергетске компаније и фондове да инвестирају у изградњу нуклеарне електране у Србији.

„Нуклеарне електране су стабилан и поуздан извор енергије. У земљама чланицама ЕУ ради 106 нуклеарних реактора који дају 104 гигавата електричне снаге, што је 26 одсто укупне произведене струје у ЕУ“, објашњава у екслкузивном интервијуу за Илустровану политику, директор ЈКП „Београдске електране“ Раде Баста.

Да ли је држави Србији потребна нуклеарна енергија, јер као и већина земаља у региону зависи од угља?

Енергија будућности је нуклеарна енергија, зато што је чиста и поуздана, и једина је која у производњи електричне енергије не прави ефекат стаклене баште који је кључан проблем данашњице и заштите животне средине. Потребна је Србији, јер је једино могуће транзиционо решење за процес декарбонизације које је Србија потписала у процесу придруживања Европској унији, док се не унапреде технологије из обновљивих извора енергије које могу задовољити потребе у будућности за енергијом. Република Србија се мора понашати одговорно првенствено према својим грађанима како у погледу енергетске безбедности и стабилности тако и у подизању стандарда за очување животне средине који су такође, важни у процесу приступања ЕУ. У Републици Србији је енергетска структура проблематична. Већина енергетских потреба се задовољава угљем и то лигнитом јако лошег квалитета. То ствара бројне проблеме са загађењем, али и емисијом гасова са ефектом стаклене баште. То је такође једна од тачака у преговорима о приступању Европској унији, пошто не испуњавају неопходне критеријуме енергетске политике ЕУ. Са друге стране, Србија је, као и земље у региону, принуђена да користи такве изворе да би побољшала своју енергетску безбедност јер нема довољно других извора енергената. Потенцијала за обновљиве изворе енергије има и нису најбоље искоришћени, али су недовољни да би могли да подмире енергетске потребе. Зато је једино реално решење изградња нуклеарне електране у Србији. Идеалан микс у енергетском смислу Републике Србије се треба састојати од различитих енергетских постројења, односно хидро, термо и нуклеарних електрана и енергетских постројења из обновљивих извора. На крају овог питања, изнећу свој лични став и поглед на ситуацију у Републици Србији: наша Влада је свој спољнополитички пут дефинисала као независна земља која тежи чланству у ЕУ. Сви процеси (поглавља) који су започети морају се ускладити са спољном и енергетском безбедносном политиком ЕУ, тако да ако је одређен правац наше политике и развоја, недопустиво је да цео енергетски сектор у Републици Србији зависи од Русије и њихових компанија према којој је ЕУ увела санкције. Већ постоји велики проблем за гасовод (Гастранс) који смо изградили, а који није у складу са трећим енергетским пакетом ЕУ. Агенција за енергетику ЕУ је већ ставила примедбе које се односе на монопол руске компаније “Гаспром“ која је у исто време већински власник гасовода и гаса који се допрема. Ако томе додамо већинско власништво НИС-а и складиштења гаса “Банатски Двор” долазимо у ситуацију да постајемо потпуно енергетски зависни од Руске Федерације. Са друге стране сви велики инфраструктурални пројекти се раде са Републиком Кином која доминира са финансирањем, приватизацијом великих система природних ресурса и радовима својих компанија у Републици Србији. Њихов улазак у сектор енергетике би трајно зауставио пут Републике Србије у ЕУ. Због свега наведеног сматрам да смо природни и стратешки партнери ЕУ и САД у реализацији потенцијалне изградње нуклеарне електране у Републици Србији због обезбеђивања енергетске стабилности и безбедности.

Да ли је будућност енергетске сигурности у нуклеарним електранама?

Дефинитивно је добијање електричне енергије из нуклеарних електрана будућност енергетске безбедности и стабилности. Просек унутар ЕУ је око 25% од укупне енергије добијен из нуклеарних постројења тако да и у будућности ће то представљати неизоставан и константан удео у укупној производњи. Свака озбиљна и одговорна земља не жели да зависи од увоза електричне енергије и тренутне тржишне цене тако да је будућност нуклеарних технологија загарантована на дужи временски рок.

Упутили сте отворени позив 13. октобра америчким и европским енергетским компанијама, а не и компанијама из Русије и Кине, објасните нам због чега треба Американци да праве нуклеарну електрану у Србији?

Поставили сте кључно питање које је више стратешко, безбедносно и геополитичко питање, него питање које су технологије које се нуде од нуклеарних сила за изградњу нуклеарног постројења. Прво што је важно напоменути је да су САД, као врхунска нуклеарна сила два технолошка корака испред свих у различитим сегментима нуклеарних технологија, почев од стандардних технологија и постројења па до малих модуларних реактора са високим степеном безбедности. Најбољи пример за то је компанија “Теrra Power” која заједно са Владом САД реализује иновативни пројекат нуклеарног постројења који цену коштања смањује на пола вредности садашње цене стандардних постројења, као и време градње на пола времена од постојећих стандарда са највећим могућим степеном безбедности и реализација овога пројекта ће направити револуцију у нуклеарној технологији. Примера ради, стандардна нуклеарна електрана кошта у зависности од капацитета између 10 до 15 милијарди евра, а период изградње и пуштања у погон реактора је 10 до 20 година од почетка изградње. Технологија коју примењује “Terra Power“ ће коштати око 4 милијарде долара са периодом од 7 година за изградњу и пуштање у рад постројења са капацитетом од 350 мегавата до чак 500 мегавата са могућношћу складиштења енергије и безбедношћу која до сада није постојала у нуклеарним постројењима. Цео концепт је замишљен тако да се уз постојећи енергетски систем (као што је наш ЕПС) дода постројење чији капацитет производње би временом био потпуно замењен. То је модел и тип нуклеарног постројења који је потребан Републици Србији.

Француска планира инвестиције за атомске мини-реакторе. Стручњаци критикују. Колико су мале нуклеарке смислене – еколошки и економски?

ЕПР је технологија коју су развиле француске компаније Фраматоме и ЕДФ, а тренутно у свету постоје само два оперативна ЕПР нуклеарна реактора, оба у кинеском граду Таисхану, која су ушла у комерцијалну употребу у јануару 2019. године. На почетку свог мандата, француски председник Емануел Макрон је обећао да ће до 2035. године смањити удео нуклеарне енергије у француском енергетском балансу са садашњих 75 на 50 посто али актуелна енергетска криза променила је приоритете Париза. Из пакета тешког 30 милијарди еура, осам милијарди би требало отићи у енергетски сектор, а једна милијарда од тог износа у истраживање такозваних мини-реактора. Иако је висина улагања у истраживање нове технологије релативно мала, председник Макрон је управо те планове презентовао као најважнији део нове стратегије. Економски су потпуно оправдане и задовољавају највише еколошке стандарде. Француска је највећа нуклеарна сила унутар ЕУ и поседује велико искуство и знање о нуклеарним технологијама.

Земље југоисточне Европе још увек одбијају да размотре (заједничку) нуклеарну будућност, иако су у њиховом непосредном окружењу бројне нуклеарне електране (у Румунији, Бугарској, Мађарској и Словенији). Шта мислите о томе…?

Енергетска безбедност и стабилност је кључна ствар сваке државе и оне које успеју да остваре независност у енергетском систему брзо напредују у економском и индустријском развоју. Садашња енергетска криза узрокована Ковидом-19 је више него икада показала колико може утицати на економске процесе и тржиште ЕУ и због тога се још све државе воде својим сопственим државним стратегијама развоја и одрживости енергетског сектора. ЕУ још увек није успела да сектор енергетике на нивоу Уније усклади са свим предностима и манама чланица и биће потребно још доста времена како би се енергетски систем и преноси ускладили, а самим тим и створили услови за заједничку нуклеарну будућност. Посебно се то односи на источни блок где су нуклеарна постројења направљена од стране Руске Федерације која ће бити замењена западним технологијама у будућности. Ако погледамо карту Европе, нарочито нашег окружења, видећемо да су у радијусу од 200 км од Београда налазе два блока нуклеарки у Бугарској, по један у Словенији, и Румунији (плус један у изградњи), четири у Мађарској, а шест су нешто даље у Чешкој и Словачкој. То само по себи указује да наша безбедност не зависи само од нас, већ и од наших комшија. Та чињеница нам заправо не оставља алтернативу – не постоји избор између развоја нуклеарне енергије и других извора енергије.

Најављено је да држава Србија разматра куповину удела неке од електрана у региону, да ли је то исплатив и добар корак?

Свако ширење и аквизиције од стране Републике Србије у сектору енергетике поздрављам и сматрам добрим потезом, али сумњам да је ико овога тренутка спреман да прода удео у енергетским постројењима, посебно нуклеарним, јер је недостатак енергије изузетно висок у целом свету. Наравно увек сам пре за инвестицију у својој земљи, без обзира на цену коштања, јер на дужи временски период је увек исплативљије улагати у свој енергетски систем, него бити мањински власник у другој држави. Куповине удела поготово мањинских у страним компанијама вам скраћују време у односу на инвестицију у свој систем, али дугорочно много више коштају, него што доносе бенефит, земља у којој сте мањински акционар ће се увек одређивати према својим потребама, а не обавезама из споразума.

Да ли држава Србија има кадрове који би могли да изграде и управљају нуклеарним електраном?

Ово питање је изузетно важно,нажалост ми смо земља која већ дужи низ година из буџета изузетно мали проценат улаже у науку, развој и истраживање. Ако желимо стваран напредак и прогрес без улагања у науку и људске ресуре нигде нећемо стићи и увек ћемо бити зависни од спољног фактора. Институт у Винчи има велико искуство у раду са нуклеарним технологијама, професионалне и стручне људе, али је потребан трансфер знања, обнова базе кадровске и технолошке која је морторијумом прекинута као и савремена опрема за нови научно-истразивачки центар. Потребно је улагање у образовање нових кадрова на српским факултетима како би се обновила база и ухватио корак са савременим светом посебно да се на универзитетима више уче нуклеарне науке и отворе смерови нуклеарног инжењеринга према мишљењу српских професора из области нуклеарне физике. Уколико би се Србија определила за изградњу електрана на нуклеарни погон, свакако да би онај који би инвестирао или од кога бисмо купили технологију обезбедио школовање и обуку потребног кадра, нуклеарно гориво и све остале потребне ресурсе за спровођење једног таквог пројекта од националног значаја. Без нових квалификованих кадрова нуклеарне технологије нема будућности, а без подршке јавности није могуће говорити о имплементацији таквих високотехнолошких пројеката.

„Илустрована политика”, 30. новембар 2021. године