Direktor JKP „Beogradske elektrane” Rade Basta za „Ilustrovanu politiku”: Srbija sve bliža izgradnji nuklearne elektrane

„Nuklearne elektrane su stabilan i pouzdan izvor energije. U zemljama članicama EU radi 106 nuklearnih reaktora koji daju 104 gigavata električne snage, što je 26 odsto ukupne proizvedene struje u EU“, objašnjava u ekslkuzivnom intervijuu za Ilustrovanu politiku, direktor JKP „Beogradske elektrane“ Rade Basta.

Nakon više decenija moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana zvaničnici u Srbiji počeli su da zagovaraju okretanje ka nuklearnoj energiji. Jedan od prvih koji je aktuelizovao temu izgradnje nuklearne elektrane u Srbiji u javnosti bio je direktor Javnog komunalnog preduzeća „Beogradske elektrane“ Rade Basta. On se u otvorenom pismu od 13. oktobra založio za ukidanje moratorijuma i pozvao velike američke i evropske energetske kompanije i fondove da investiraju u izgradnju nuklearne elektrane u Srbiji.

„Nuklearne elektrane su stabilan i pouzdan izvor energije. U zemljama članicama EU radi 106 nuklearnih reaktora koji daju 104 gigavata električne snage, što je 26 odsto ukupne proizvedene struje u EU“, objašnjava u ekslkuzivnom intervijuu za Ilustrovanu politiku, direktor JKP „Beogradske elektrane“ Rade Basta.

Da li je državi Srbiji potrebna nuklearna energija, jer kao i većina zemalja u regionu zavisi od uglja?

Energija budućnosti je nuklearna energija, zato što je čista i pouzdana, i jedina je koja u proizvodnji električne energije ne pravi efekat staklene bašte koji je ključan problem današnjice i zaštite životne sredine. Potrebna je Srbiji, jer je jedino moguće tranziciono rešenje za proces dekarbonizacije koje je Srbija potpisala u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, dok se ne unaprede tehnologije iz obnovljivih izvora energije koje mogu zadovoljiti potrebe u budućnosti za energijom. Republika Srbija se mora ponašati odgovorno prvenstveno prema svojim građanima kako u pogledu energetske bezbednosti i stabilnosti tako i u podizanju standarda za očuvanje životne sredine koji su takođe, važni u procesu pristupanja EU. U Republici Srbiji je energetska struktura problematična. Većina energetskih potreba se zadovoljava ugljem i to lignitom jako lošeg kvaliteta. To stvara brojne probleme sa zagađenjem, ali i emisijom gasova sa efektom staklene bašte. To je takođe jedna od tačaka u pregovorima o pristupanju Evropskoj uniji, pošto ne ispunjavaju neophodne kriterijume energetske politike EU. Sa druge strane, Srbija je, kao i zemlje u regionu, prinuđena da koristi takve izvore da bi poboljšala svoju energetsku bezbednost jer nema dovoljno drugih izvora energenata. Potencijala za obnovljive izvore energije ima i nisu najbolje iskorišćeni, ali su nedovoljni da bi mogli da podmire energetske potrebe. Zato je jedino realno rešenje izgradnja nuklearne elektrane u Srbiji. Idealan miks u energetskom smislu Republike Srbije se treba sastojati od različitih energetskih postrojenja, odnosno hidro, termo i nuklearnih elektrana i energetskih postrojenja iz obnovljivih izvora. Na kraju ovog pitanja, izneću svoj lični stav i pogled na situaciju u Republici Srbiji: naša Vlada je svoj spoljnopolitički put definisala kao nezavisna zemlja koja teži članstvu u EU. Svi procesi (poglavlja) koji su započeti moraju se uskladiti sa spoljnom i energetskom bezbednosnom politikom EU, tako da ako je određen pravac naše politike i razvoja, nedopustivo je da ceo energetski sektor u Republici Srbiji zavisi od Rusije i njihovih kompanija prema kojoj je EU uvela sankcije. Već postoji veliki problem za gasovod (Gastrans) koji smo izgradili, a koji nije u skladu sa trećim energetskim paketom EU. Agencija za energetiku EU je već stavila primedbe koje se odnose na monopol ruske kompanije “Gasprom“ koja je u isto vreme većinski vlasnik gasovoda i gasa koji se doprema. Ako tome dodamo većinsko vlasništvo NIS-a i skladištenja gasa “Banatski Dvor” dolazimo u situaciju da postajemo potpuno energetski zavisni od Ruske Federacije. Sa druge strane svi veliki infrastrukturalni projekti se rade sa Republikom Kinom koja dominira sa finansiranjem, privatizacijom velikih sistema prirodnih resursa i radovima svojih kompanija u Republici Srbiji. Njihov ulazak u sektor energetike bi trajno zaustavio put Republike Srbije u EU. Zbog svega navedenog smatram da smo prirodni i strateški partneri EU i SAD u realizaciji potencijalne izgradnje nuklearne elektrane u Republici Srbiji zbog obezbeđivanja energetske stabilnosti i bezbednosti.

Da li je budućnost energetske sigurnosti u nuklearnim elektranama?

Definitivno je dobijanje električne energije iz nuklearnih elektrana budućnost energetske bezbednosti i stabilnosti. Prosek unutar EU je oko 25% od ukupne energije dobijen iz nuklearnih postrojenja tako da i u budućnosti će to predstavljati neizostavan i konstantan udeo u ukupnoj proizvodnji. Svaka ozbiljna i odgovorna zemlja ne želi da zavisi od uvoza električne energije i trenutne tržišne cene tako da je budućnost nuklearnih tehnologija zagarantovana na duži vremenski rok.

Uputili ste otvoreni poziv 13. oktobra američkim i evropskim energetskim kompanijama, a ne i kompanijama iz Rusije i Kine, objasnite nam zbog čega treba Amerikanci da prave nuklearnu elektranu u Srbiji?

Postavili ste ključno pitanje koje je više strateško, bezbednosno i geopolitičko pitanje, nego pitanje koje su tehnologije koje se nude od nuklearnih sila za izgradnju nuklearnog postrojenja. Prvo što je važno napomenuti je da su SAD, kao vrhunska nuklearna sila dva tehnološka koraka ispred svih u različitim segmentima nuklearnih tehnologija, počev od standardnih tehnologija i postrojenja pa do malih modularnih reaktora sa visokim stepenom bezbednosti. Najbolji primer za to je kompanija “Terra Power” koja zajedno sa Vladom SAD realizuje inovativni projekat nuklearnog postrojenja koji cenu koštanja smanjuje na pola vrednosti sadašnje cene standardnih postrojenja, kao i vreme gradnje na pola vremena od postojećih standarda sa najvećim mogućim stepenom bezbednosti i realizacija ovoga projekta će napraviti revoluciju u nuklearnoj tehnologiji. Primera radi, standardna nuklearna elektrana košta u zavisnosti od kapaciteta između 10 do 15 milijardi evra, a period izgradnje i puštanja u pogon reaktora je 10 do 20 godina od početka izgradnje. Tehnologija koju primenjuje “Terra Power“ će koštati oko 4 milijarde dolara sa periodom od 7 godina za izgradnju i puštanje u rad postrojenja sa kapacitetom od 350 megavata do čak 500 megavata sa mogućnošću skladištenja energije i bezbednošću koja do sada nije postojala u nuklearnim postrojenjima. Ceo koncept je zamišljen tako da se uz postojeći energetski sistem (kao što je naš EPS) doda postrojenje čiji kapacitet proizvodnje bi vremenom bio potpuno zamenjen. To je model i tip nuklearnog postrojenja koji je potreban Republici Srbiji.

Francuska planira investicije za atomske mini-reaktore. Stručnjaci kritikuju. Koliko su male nuklearke smislene – ekološki i ekonomski?

EPR je tehnologija koju su razvile francuske kompanije Framatome i EDF, a trenutno u svetu postoje samo dva operativna EPR nuklearna reaktora, oba u kineskom gradu Taishanu, koja su ušla u komercijalnu upotrebu u januaru 2019. godine. Na početku svog mandata, francuski predsednik Emanuel Makron je obećao da će do 2035. godine smanjiti udeo nuklearne energije u francuskom energetskom balansu sa sadašnjih 75 na 50 posto ali aktuelna energetska kriza promenila je prioritete Pariza. Iz paketa teškog 30 milijardi eura, osam milijardi bi trebalo otići u energetski sektor, a jedna milijarda od tog iznosa u istraživanje takozvanih mini-reaktora. Iako je visina ulaganja u istraživanje nove tehnologije relativno mala, predsednik Makron je upravo te planove prezentovao kao najvažniji deo nove strategije. Ekonomski su potpuno opravdane i zadovoljavaju najviše ekološke standarde. Francuska je najveća nuklearna sila unutar EU i poseduje veliko iskustvo i znanje o nuklearnim tehnologijama.

Zemlje jugoistočne Evrope još uvek odbijaju da razmotre (zajedničku) nuklearnu budućnost, iako su u njihovom neposrednom okruženju brojne nuklearne elektrane (u Rumuniji, Bugarskoj, Mađarskoj i Sloveniji). Šta mislite o tome…?

Energetska bezbednost i stabilnost je ključna stvar svake države i one koje uspeju da ostvare nezavisnost u energetskom sistemu brzo napreduju u ekonomskom i industrijskom razvoju. Sadašnja energetska kriza uzrokovana Kovidom-19 je više nego ikada pokazala koliko može uticati na ekonomske procese i tržište EU i zbog toga se još sve države vode svojim sopstvenim državnim strategijama razvoja i održivosti energetskog sektora. EU još uvek nije uspela da sektor energetike na nivou Unije uskladi sa svim prednostima i manama članica i biće potrebno još dosta vremena kako bi se energetski sistem i prenosi uskladili, a samim tim i stvorili uslovi za zajedničku nuklearnu budućnost. Posebno se to odnosi na istočni blok gde su nuklearna postrojenja napravljena od strane Ruske Federacije koja će biti zamenjena zapadnim tehnologijama u budućnosti. Ako pogledamo kartu Evrope, naročito našeg okruženja, videćemo da su u radijusu od 200 km od Beograda nalaze dva bloka nuklearki u Bugarskoj, po jedan u Sloveniji, i Rumuniji (plus jedan u izgradnji), četiri u Mađarskoj, a šest su nešto dalje u Češkoj i Slovačkoj. To samo po sebi ukazuje da naša bezbednost ne zavisi samo od nas, već i od naših komšija. Ta činjenica nam zapravo ne ostavlja alternativu – ne postoji izbor između razvoja nuklearne energije i drugih izvora energije.

Najavljeno je da država Srbija razmatra kupovinu udela neke od elektrana u regionu, da li je to isplativ i dobar korak?

Svako širenje i akvizicije od strane Republike Srbije u sektoru energetike pozdravljam i smatram dobrim potezom, ali sumnjam da je iko ovoga trenutka spreman da proda udeo u energetskim postrojenjima, posebno nuklearnim, jer je nedostatak energije izuzetno visok u celom svetu. Naravno uvek sam pre za investiciju u svojoj zemlji, bez obzira na cenu koštanja, jer na duži vremenski period je uvek isplativljije ulagati u svoj energetski sistem, nego biti manjinski vlasnik u drugoj državi. Kupovine udela pogotovo manjinskih u stranim kompanijama vam skraćuju vreme u odnosu na investiciju u svoj sistem, ali dugoročno mnogo više koštaju, nego što donose benefit, zemlja u kojoj ste manjinski akcionar će se uvek određivati prema svojim potrebama, a ne obavezama iz sporazuma.

Da li država Srbija ima kadrove koji bi mogli da izgrade i upravljaju nuklearnim elektranom?

Ovo pitanje je izuzetno važno,nažalost mi smo zemlja koja već duži niz godina iz budžeta izuzetno mali procenat ulaže u nauku, razvoj i istraživanje. Ako želimo stvaran napredak i progres bez ulaganja u nauku i ljudske resure nigde nećemo stići i uvek ćemo biti zavisni od spoljnog faktora. Institut u Vinči ima veliko iskustvo u radu sa nuklearnim tehnologijama, profesionalne i stručne ljude, ali je potreban transfer znanja, obnova baze kadrovske i tehnološke koja je mortorijumom prekinuta kao i savremena oprema za novi naučno-istrazivački centar. Potrebno je ulaganje u obrazovanje novih kadrova na srpskim fakultetima kako bi se obnovila baza i uhvatio korak sa savremenim svetom posebno da se na univerzitetima više uče nuklearne nauke i otvore smerovi nuklearnog inženjeringa prema mišljenju srpskih profesora iz oblasti nuklearne fizike. Ukoliko bi se Srbija opredelila za izgradnju elektrana na nuklearni pogon, svakako da bi onaj koji bi investirao ili od koga bismo kupili tehnologiju obezbedio školovanje i obuku potrebnog kadra, nuklearno gorivo i sve ostale potrebne resurse za sprovođenje jednog takvog projekta od nacionalnog značaja. Bez novih kvalifikovanih kadrova nuklearne tehnologije nema budućnosti, a bez podrške javnosti nije moguće govoriti o implementaciji takvih visokotehnoloških projekata.

„Ilustrovana politika”, 30. novembar 2021. godine